Život bez zaliha, ali sa voljom za rad
Mnogi kolonisti koji su stigli u Novu Pazovu došli su gotovo bez ičega. Ipak, svaki dan koristio se za rad. Čak i nedeljom, kada se nije odlazilo u polje, vreme nije prolazilo uzalud.
Na izlazu iz Nove Pazove, kraj glavnog puta koji vodi ka Beogradu, nalazila se kuća makedonskog koloniste Nikole Tatalovića. Uz samu kuću stajala je zgrada širom otvorenih vrata. Unutra, u crvenom odsjaju razbuktale vatre, savijala su se preplanula, oznojena tela ljudi u stalnom pokretu. Tu se pekla rakija.
Mara i Nikola Tatalović
Nedelja uz kazan
Nedelja je, i dok se ne ide u polje, kolonisti su taj dan koristili da ispeku rakiju.
„Uzeli smo ovu kazanicu u zakup od Uprave narodnih dobara“, objašnjava Mara Tatalović, kolonistkinja iz Štipa. Dok loži vatru, nekoliko puta odlazi do bunara kako bi donela vodu ljudima koji rade. Kaže da joj je muž otišao na kratko, jer ima obaveze u odboru.
Napolju je velika vrućina. Vazduh treperi, a zeleno polje kukuruza iza kuće stoji nepomično, bez šuma.
„Eh, kad bi pala makar malo kiše“, uzdiše visoki Božo Gorković, kolonista iz Gacka, koji tog dana peče rakiju.
„Moram da požurim. Danas rakija, sutra kopanje. Ne može da se čeka. Žetva je blizu, biće posla na sve strane, ali – posle hleba“, dodaje uz osmeh.
Zadružni život i nova nada
Božo je član zadruge od samog početka. Čim je zemlja podeljena, ušao je u zadrugu broj šest.
„Nas je tamo dvadeset i sedam porodica, iz raznih krajeva. Radimo svi zajedno. Milina je raditi kad ti država sve da – kuću, zemlju, stoku. A konji… takve u mom kraju nikad nisam video. Po dve porodice dobile su par konja. Čuvamo ih i hranimo, pravo je zadovoljstvo raditi s njima.“
Mara ih podseća da donesu kukuruzovinu za vatru. U kaznici je nesnosna vrućina. Drva su retka, pa se loži suvim ostacima kukuruza.
„Kad bismo imali drva, mogli bismo za dan i noć da ispečemo i po dvadeset pet kazana rakije“, kaže Mara. „Ovako, jedva petnaest.“
Priprema za zimu
Ispred kaznice stoje burad puna izmuljanih dudinja i sudovi sa već ispečenom rakijom.
„Lepo je to kad plodovi sazru, pa se spremiš za zimu“, kaže Božo. „Ove godine rodilo je dosta dudinja. Biće rakije za praznike. Nije kupovna, ali je naša – pa je dobra.“
Mnogi su, dodaje, želeli da gaje svilene bube. Nedostatak semena sprečio je mnoge porodice u toj nameri, iako je hrane za njih bilo dovoljno.
Ljudi rada i solidarnosti
U polumraku kaznice, obasjani crvenkastim plamenom, kolonisti izgledaju poput bronzanih figura. Razgovor postaje živahniji kada na vrata ulazi Obran Brkljača, invalid koji se oslanja na štap. Hercegovačkog je porekla, a dugo je živeo na Kosovu.
„Nisam imao pravo na kolonizaciju, pa nisam dobio ni zemlju ni kuću“, priča. „Radio sam u nadnici i radim i danas. Mogu još da radim, samo mi je teže zbog noge. Ali bez posla ne mogu.“
Kolonisti ga hvale – Obran je dobar zidar i snalažljiv majstor. Popravlja, testeriše, potkiva, razume se u sve.
„Kad jednom dobijem svoju kuću i zemlju, radiću od jutra do noći“, kaže uz osmeh. „Neki od ovih ljudi postali su pravi domaćini, a nisu ništa doneli sa sobom. Samo su radili – ceo dan i celu noć.“
Zajedništvo kao snaga
Razgovor se rasplamsava, a Božo Gorković svojim snažnim glasom nadjačava ostale.
„Lepo je, brate, kad je narod složan. Sve zajednički. Čovek nauči što ne zna, a svima je lakše. U našoj zadruzi radimo svi kao jedan. Što uradimo – to imamo. A ima i onih koji ne dolaze uvek na rad. Posle kažu: ‘Ne valja zadruga’. A zadruga je dobra stvar. Treba raditi, ali ima vremena i za odmor i za razgovor.“
Rakija se pretače u burad, nude se sveži uštipci. Nisu još sasvim uspeli, ali su topli i domaći. Nema stida pred gostima – sve je naučeno u hodu.
Novi početak u ravnici
Iako neki kolonisti odlaze u druga mesta, mnogi priznaju da im se Nova Pazova uvukla pod kožu.
„Čoveku je lepo svuda gde može da radi i živi pristojno“, kaže Božo. „Prošao sam svet, ali gde urediš život – tu ti je dom. Zavoleo sam ove krajeve kao svoju Hercegovinu.“
Život još nije lak, ali je sigurniji. Bašte rađaju, pomoć se deli invalidima i udovicama, a oseća se da se trud isplati.
Pogled ka sutrašnjem danu
Podne je prošlo. Ulice polako oživljavaju. Kolonisti, mladi i stari, idu ka igralištu gde će se održati fiskulturna priredba. U daljini se čuje pesma sa Kozare, dok kukuruzi stoje mirno u vreloj ravnici.
Sutra će se polja ponovo ispuniti pokretom. Bele marame zablistaće među redovima kukuruza, a zveckanje motika ispuniće vazduh. Počinje kopanje u njivama.
Rad se nastavlja. Jer svaki dan – treba koristiti za rad.
