Sutradan smo saznali da selo broji više od 5.000 stanovnika, potomaka oko osamdeset porodica koje su se tu doselile pre gotovo 150 godina. Naš vodič bio je sedamdesetogodišnji Ludvig Banzhaf – pokretljiv, bistar i upućen u svaku pojedinost istorije sela.
Tokom naredna dva dana obišli smo oko 130 članova porodice. U svakoj kući dočekivali su nas domaćim vinom, laganim ali neumoljivim u količini. U svakoj kući morali smo iznova pričati iste priče. Svi su nas pozivali na ručak, želeći da se pokažu kao dobri domaćini.
„Nikada nismo mislili da će nas neko iz Nemačke posetiti“, ponavljao je deda.
Mnogi su se ponosili što održavaju vezu sa zavičajem. Ljudi su nas zaustavljali na ulici, raspitivali se o prezimenima, tražili potvrdu da li poznajemo nekog njihovog rođaka u Nemačkoj.
Jezik kojim su govorili bio je sličan švapskom dijalektu sa Švapske Albe. Način života delovao je kao da pripada ranijem vremenu. Deca su pohađala osnovnu školu pet godina, učila srpski jezik i ćirilicu. Natpisi su bili na nemačkom i ćirilici, a službeni jezik sela – nemački.
Ljudi su radili od jutra do mraka. Najviše su gajili pšenicu i kukuruz. Voća je bilo malo, ali su se u selu uzgajali dudovi – ne zbog svile, već za pravljenje rakije.
Poslednje noći probudilo nas je kucanje u prozor – u pola dva ujutru. Trojica muškaraca tražila su domaćina. Bili su „Hochzeitsbitter“ – seoski glasnici koji pozivaju goste na svadbu. Bili su zbunjeni kada su shvatili da smo mi „Dojčlenderi“, ali nama je bilo drago što smo upoznali ovaj običaj.
Svadbeni pozivači obilazili su kuće cele noći, dok ne bi pozvali sve zvanice. Ujutru je deda s ponosom pričao kako je počastvovan pozivom.
Došao je trenutak rastanka. Iako su nas nagovarali da ostanemo, morali smo dalje. Neki rođaci došli su da nas isprate. Obećali smo da ćemo se vratiti.
Dok smo vozili kroz selo, ljudi su nam mahali. Nosili smo sa sobom uspomene na toplinu, gostoprimstvo i snažnu vezu sa ljudima koji su, iako daleko od Nemačke, sačuvali identitet svojih predaka.
