Vožnja zemljanim putevima otkrila nam je zemlju u kojoj vreme teče sporije. Prostrane ravnice širile su se unedogled, a sumrak je polako padao nad dunavsku niziju.
Kada smo stigli u selo sa stranim imenom – Neu-Pasua – primetili smo da se nemačka naselja od srpskih razlikuju pre svega po urednosti. Kuće su bile prizemne, ali dugačke i do pedeset metara, sa uskim zabatima okrenutim ka ulici.
Posle popodnevne kiše put je bio gotovo neprepoznatljiv. Iako je postojao mostić preko jarka, pred nama se prostirala široka masa lepljive gline. Naša pratilja je uvereno tvrdila: „Na dobrom smo putu.“
Ali ubrzo smo zapali u duboko blato – samo stotinak metara od odredišta, nakon dve hiljade kilometara bez ijednog kvara.
Naša hrabra vodičica krenula je pešice po pomoć, gazeći kroz blato, dok smo mi bespomoćno čekali u automobilu. Nije prošlo mnogo, a već su pristizali prvi Banzhafovi – dvojica, trojica, petorica. Ubrzo ih je bilo još više. Jedan od njih je baš tu stanovao i predložio da ostanemo kod njega, jer će uskoro pasti mrak. Drugi su se usprotivili – radije će dovesti konje i izvući nas.
Uz zajednički napor, kolima smo konačno oslobođeni. Vest o našem dolasku proširila se selom munjevitom brzinom:
„Dojčlenderi su stigli!“
Komšije su izlazile pred kuće i dočekivale nas kao počasne goste. Tek što smo uneli prtljag, soba se napunila rođacima. Svi su želeli da nas upoznaju, da pitaju o Nemačkoj, o novim prilikama, o svemu što su čuli na radiju ili pročitali u novinama.
Njihova odanost domovini predaka bila je dirljiva – i pomalo nas je dovodila u neprijatnost.
