Malo smo znali o našim sunarodnicima Švabama koji su pre oko 150 godina krenuli niz Dunav i nastanili se u dalekim krajevima. I danas mnogi u Nemačkoj nemaju jasnu predstavu o tim ljudima koji žive van matice, a ipak su ostali čvrsto vezani za svoje poreklo – često i postojaniji u čuvanju tradicije nego mi sami.
Podstrek za naše dugo planirano putovanje u podunavske krajeve bio je neočekivan: saznali smo da u jednom selu blizu Beograda živi petnaest porodica sa prezimenom Banzhaf – naši dalji rođaci. Pitali smo ih da li bi nas primili u posetu. Nismo znali ništa o njihovim prilikama ni o tome kako žive. Ipak, svaka sumnja nestala je kada je stigao odgovor jednog do tada nepoznatog rođaka:
„Nemojte nikome drugome javljati kada dolazite. Ako to učinite, svi će doći na stanicu – pa nećete znati s kim da pođete.“
Dok je u Nemačkoj proleće tek stidljivo nagoveštavalo dolazak, mi smo već prolazili kroz južnu Mađarsku, obasjani gotovo letnjom vrućinom. Put uz Dunav vodio nas je kroz ravnice prošarane nemačkim naseljima. Prelazak granice u tadašnju Jugoslaviju doneo je nove izazove: loši putevi, velika sparina, a zatim i snažna oluja koja nas je gotovo zaustavila.
Sutradan smo stigli u Inđiju. Polako smo vozili kroz mesto i čitali natpise sa nemačkim prezimenima, tražeći ono koje nam je bilo najvažnije. Kada ga nismo pronašli, zaustavili smo se i pitali jednu devojčicu gde živi majstor krojač Ludvig Banzhaf.
„Naravno!“, odgovorila je živahno. „Vratite se nazad i skrenite u prvu ulicu desno, u Kirhgase – Crkvenu ulicu.“
U krojačkoj radionici zatekli smo rođaka kako sa pomoćnicima vredno radi. Već posle prvih reči imali smo osećaj da se poznajemo čitav život. Razgovarali smo o domovini, o putovanju, o porodici – kao da među nama ne postoji ni vreme ni daljina.
Kada smo pomenuli da nastavljamo dalje ka Novoj Pazovi, rođak je bio zaprepašćen. Tek je kupio veću kuću i insistirao da ostanemo nekoliko dana. Teško smo mu objasnili da nas čeka nastavak puta kroz južne planine Srbije ka Jadranu. Umirio se tek kada smo obećali da ćemo se za dva dana vratiti na kraću posetu.
Ipak, bio je neumoljiv u jednom – njegova supruga mora poći s nama, jer u Novoj Pazovi ima toliko Banzhafova da bismo se lako mogli zbuniti.
