Na dan carigradskog patrijarha Grigorija Bogoslova, 7. februara 1916. godine, Mato i Ilinka Vukovin sa Meke Grude (Bilena) dobili su blizance – svoje osmo i deveto dete. Po svecu toga dana sinu su dali ime Gligor, a ćerki Ljubica. Bilo je to u vreme Prvog svetskog rata, u godinama teškog i surovog života Srba na granici Austrougarske monarhije i Crne Gore.
Da nevolja bude još veća, mnogobrojna porodica Vukovin, barjaktari sa Vučeva Dola, bila je proterana sa svog ognjišta i izbegla u selo Vranska, daleko od puta Bileća–Trebinje. Austrijski vojnici oduzeli su im svu stoku i hranu koju su imali, pa su se u izbeglištvu našli kao potpuni siromasi. Hrane nije bilo dovoljno ni za odrasle, a kamoli za tek rođenu decu.
Majka Ilinka išla je da prosi malo hrane kako bi prehranila svoje blizance, ali ako bi na putu srela ženu u sličnoj nevolji, delila bi s njom ono malo što je prikupila za svoju decu. Dever joj je u očaju savetovao da baci žensko dete, a muško da zadrži, pa šta mu Bog da.
„Bogami neću, moj đevere. Kad ih je Bog dao, daće im i nafaku“, branila je majka svoju novorođenčad, iako je i sama videla koliko je teško preživeti neman zvanu glad koja se nadvila nad svima njima.
Ipak, Ljubica i Gligor su se održali – evo već više od osam decenija. Kako su živeli i šta su sve preživeli, druga je i duga priča. Ljubica ima tri sina i ćerku, a Gligor četiri ćerke i sina. Sa obe strane ima i unučadi, a stižu i praunučad. Brat i sestra danas žive u Novoj Pazovi, provodeći stare dane i povremeno se prisećajući svega što su prošli.
„Život nam nije bio lak, niti posut cvećem, ali evo – dogurali smo do devete decenije. Kao deca naselili smo se na Kosovu, krčili šumu i gradili kuće. Posle rata, u Novoj Pazovi, svako od nas je ponovo udarao temelje i dizao novi krov. Ljubici je bilo posebno teško jer je za vreme rata ostala bez muža i sama odgajala četvoro dece. Hiljadu jada je preživela, a još se dobro drži“, priča Gligor Vukovin.
Ljubica kao da je žena od čelika. Svaka njena životna epizoda drama je za sebe.
„Majka mi je pričala kako je htela da me baci, pa nije. I ja sam bila u istoj dilemi. Kada smo bežali sa Kosova i prelazili Savu na putu ka Pazovi – goli, bosi, sneg do pasa, košava zviždi – dete mi plače, a ja ne znam ni gde sam ni šta radim. Na mostu mi je došlo da bacim dete u reku, pa da i ja skočim za njim. U tom trenutku pređosmo most.“
„Pogrešila je moja majka što me nije bacila. Moj život nije bio život, već nevolja za nevoljom, od jada do jada. Kad bi mi neko danas rekao: Ljubice, biraj – da se vratiš u dvadesetu godinu ili smrt – ne bih se dvoumila. Smrt bih izabrala. Ali, eto, Bog još neće da me uzme…“
Ali to je već neka druga i duga priča.
(Pazovačke novine, br. 40, februar 1999.)
