Žudnja za životom
Dok je čovek zdrav i snažan, često veruje da mu se ništa ne može dogoditi. Prema sopstvenom zdravlju odnosi se nemarno, gotovo ravnodušno. Tek kada se razboli, kada legne u postelju, shvati šta zdravlje zaista znači i koliko vredi. Tada plaća danak sopstvenoj nebrizi i svim bićem želi da što pre ozdravi.
Koliko su snažne ljudske želje i koliko često upravo one podižu i one koji su već „otpisani“, najbolje znaju lekari. O jednom takvom slučaju govori ova priča. Zahvaljujući upornosti i snažnoj volji za životom, bolest nije uspela da pobedi Bogdana Hadnađeva, penzionera iz Nove Pazove.
Tokom rata preležao je dva tifusa i preživeo ranjavanje u Bosni. Ni posle rata, ni u najtežim trenucima, nije se predavao. U poslednjih dvanaest godina čak šest puta je bio pogođen paralizom, koja ga je prikovala za postelju. Bolest je ostavila tragove, ali Bogdan i danas uspeva da se kreće – sporo, poput puža, ali svaka stopa za njega je korak napred.
Usamljenost i zaborav
Nedavno smo posetili Bogdana Hadnađeva, u ovom delu Srema poznatijeg kao Teča, povodom njegovog ogorčenja i protesta. Bolestan, usamljen i pomalo zaboravljen, dane provodi slušajući teške, gotovo samrtničke muke svoje žene Drene, nemoćan da joj pruži pomoć. Sedi obuzet setom, koja ga čini još slabijim.
Posebno ga boli nepažnja nekadašnjih ratnih i poratnih drugova, koja mu je unela tugu u već napaćeno srce.
„Već pola godine niko ne dolazi da mi uzme partijsku članarinu. Komunista sam od 1943. godine i voleo bih da umrem kao član Partije. Krivo mi je što su me drugovi zaboravili. Za mene svaka poseta znači ohrabrenje“, govori Bogdan.
Snaga navike i volje
U njemu se nakupilo mnogo gorčine, ali se stari ratnik ne predaje. Svakog jutra ustaje u pet sati. Radi vežbe, razgibava telo i jača organizam kako bi se lakše nosio sa napadima paralize.
Sećanja mu nisu izbledela. Česti moždani udari nisu narušili njegovu pamet. Još od prvih dana rata bio je partizanska veza u Petrovcima, a još kao šegrt u Beogradu bio je član sindikata i učesnik štrajkova. Posle rata, u Novoj Pazovi, obavljao je niz odgovornih funkcija – bio je sekretar Narodnog fronta, prvi predsednik organizacije rezervnih oficira, član Mesnog komiteta Partije, kao i sekretar i predsednik Mesnog narodnog odbora od 1947. do 1952. godine.
Potreba za ljudskom bliskošću
„Uvek sam voleo društvo i radio gde god je trebalo. Bolest me je odvojila od ljudi, ali ih i dalje volim. Žao mi je što me ne posećuju stari drugovi. Da se podsetimo dana kada je svaki zadatak morao biti izvršen. Drugarska pažnja uliva nadu u život i jača čovekov organizam“, rekao nam je Bogdan na rastanku.
Poslednjih godina više je boravio u bolnici nego kod kuće. Lekarska pomoć, sama po sebi, verovatno ne bi bila dovoljna da nije njegove nadljudske volje za životom. Upravo ta snaga održava Bogdana Hadnađeva – Teču, uprkos svemu.
