Jedan od najstarijih penzionera u Vojvodini
Jakov Nikolić iz Nove Pazove ima 88 godina, a u penziji je već pune 44. Sa tolikim životnim vekom i penzionerskim stažom, verovatno je jedan od najstarijih penzionera u Vojvodini. Danas je to oronuo starac. Vid ga je gotovo izdao, slabije čuje, a noge ga više ne služe kao nekada. Sve nevolje kroz koje je prolazio tokom dugog i burnog života, sada su se svalile na njegova nejaka pleća.
Njegova supruga ima 70 godina. I ona je bolesna i iznemogla, pa jedno drugom mogu malo da pomognu. Komšije im donose vodu i najosnovnije namirnice.
– Teško se živi. Čini mi se da još ne mogu da umrem, ali džaba ovakav život. Nas dvoje starih ne možemo nigde iz kuće. A kad je tako, onda tu nema života. A čovek mora da živi… – kaže Jakov Nikolić.
Četrdeset četiri godine penzionerskog života
Jakov Nikolić je penzionisan davne 1925. godine. Od tada je prošlo tačno 44 godine – pola njegovog života. Do penzije nije došao lako. Radio je oko trideset godina, a sam kaže da je i trideset pet godina rada sasvim dovoljno da se čovek istroši.
– Ceo vek je tu izgubljen. Čudi me što se danas ljudi natežu oko skraćivanja radnog staža – govori stari Nikolić.
Od Čeva do komita u Makedoniji
Život Jakova Nikolića bio je sve samo ne miran. Sa kršnog Čeva u Crnoj Gori došao je na školovanje i završio u „stolnom“ Beogradu, gde je završio kurs za učitelja. Nedugo zatim, prijatelji su ga nagovorili da ode u komite i učestvuje u borbama protiv Turaka u Makedoniji. Nije mu trebalo mnogo ubeđivanja.
Godinama je komitovao po Makedoniji. Pešačio je, gladovao i često „držao glavu u torbi“. Jedan događaj mu je zauvek ostao urezan u sećanje – trenutak kada su ga, da bi ga prikrili, brijali tupim parčetom kose.
– Jedva sam se nekako spasao od turskih kuršuma. Sklonio sam se u neke kuće kraj Muragara, ali potera nije prestajala. Kako su tada komite nosile brade, ljudi su požurili da me učine čobaninom. Brijali su me tupim parčetom kose. Još i danas osećam kako mi struže po licu, kako se sav ukočim od bolova. Ali, ostao sam živ – seća se Jakov Nikolić.
Ratovi, tamnice i odlikovanja
Po povratku kući, umesto mira, dočekalo ga je hapšenje. Govorilo se da je poslat iz Srbije da ubije kralja Nikolu. Kasnije je učiteljevao na Ravnom Čevu, radio kao pisar u vojnom ministarstvu Crne Gore i učestvovao u svim ratovima svog vremena. Za junaštvo je dobio više odlikovanja, a najdraža mu je zlatna Obilićeva medalja.
U prvim godinama Narodnooslobodilačkog rata izveden je pred preki sud. Optužen je da komuniste uči gerilskom ratovanju, da je poverenik Treće internacionale i da će biti postavljen za guvernera Crne Gore. Za te „grehe“ osuđen je na pet godina robije i zatvoren u Italiji.
Nekako se vratio u zemlju, ali ga je dočekala nova tragedija – sin mu je kao hrabar partizan poginuo pred kraj rata. Ostao je Jakov Nikolić sa svojom suprugom, da samuje i tuguje.
Mala penzija i velika izdržljivost
– Ako se nema pravo, socijalno se ne isplate penzioneri kao što sam ja. Duži mi je penzioni nego radni staž. Penzija mi je mala – 428 dinara. Da vam kažem koliko je to: prva penzija mi je bila 1.480 dinara, plus po 150 dinara za ženu i sina. A to je bilo pre četiri decenije – priča Jakov Nikolić.
Dodaje da ne bi bilo tako teško da ga zdravlje služi, ali sve mora da se plati, a para nikada nema dovoljno.
Pa ipak, stari ratnik se ne predaje. I u poznim godinama, Jakov Nikolić ostaje simbol izdržljivosti, čovek koji je preživeo gotovo ceo vek istorije i koji, uprkos svemu, još uvek stoji – onako kako je umeo celog života.
