Nešto kao pljačka: prvi dani posleratne Nove Pazove

Dani bez reda

„Prvih dana iz Nove Pazove razvlačilo se sve što se moglo,“ beleži sećanja Rade Mucala. Odnošene su mašine, skidani električni satovi, iznošena burad i razna imovina. Kada je uveden red, selo je bilo blokirano, a bez potpisane dozvole niko nije mogao da izađe. Oko mesta su stalno kružile patrole.

Mile Peruničić je upozoravao ljude da se ništa ne sme odnositi. Kasnije su stigli kamioni i deo imovine je prebačen u Staru Pazovu. Prioritet je bio obezbeđivanje bolnice, dok je ono što je preostalo dodeljivano doseljenicima.

Zapisi potvrđuju i da su tokom tog perioda i jedinice bugarske vojske odnosile stvari iz Nove Pazove. U knjizi Titov borbeni put 1943–1945 Radomira Bulatovića navodi se više konkretnih primera oduzete imovine – od stoke i odeće, do nameštaja i kućnih potrepština. O svemu je obaveštena komanda Prve bugarske armije krajem 1944. godine, kako bi se pljačka zaustavila.

Svako vodi svoje kolo

Život prvih posleratnih doseljenika u Novoj Pazovi bio je poseban svet za sebe. Kako zapisi govore – to nije bila samo priča, već roman sa mnogo poglavlja.

Jedan od svedoka tog vremena navodi da je u Novu Pazovu stigao u novembru 1944. godine, gde je preuzeo dužnost sekretara Mesnog narodnog odbora. Prvi predsednik bio je Cveja Belegišanin, a kasnije su se na toj funkciji smenjivali različiti ljudi, u skladu sa tadašnjim političkim i društvenim okolnostima.

Organizacija svakodnevnog života bila je izazov – ljudi su dolazili iz različitih krajeva, sa različitim navikama, a trebalo je stvoriti kakav-takav red.

Vreme bez novca

Jedan od najvećih problema bio je potpuni nedostatak novca. Doseljenicima su dodeljivane kuće i osnovne stvari za život. Magacini su bili puni šivaćih mašina, ćebadi, perja i odeće – ali novca nije bilo.

Prve prodavnice radile su po sistemu potvrda: dobiješ papir sa spiskom onoga što ti je potrebno i na osnovu toga preuzmeš robu. Plate nisu postojale, čak ni za one na odgovornim funkcijama.

U početku su se ljudi useljavali gde je ko hteo, u kuću koja mu se svidela. Tek kasnije je formirana komisija koja je dodeljivala kuće prema broju članova domaćinstva, uz zvanična rešenja i odluke.

Sukobi, autoritet i partija

U tim godinama autoritet pojedinaca često je bio jači od institucija. Kako svedoče zapisi, odluke Narodnog odbora su neretko zavisile od jednog čoveka i njegove volje. To je dovodilo do sukoba, nezadovoljstva i raskida sa partijom kod pojedinaca koji su se osećali nepravedno tretiranim.

Više struja – jedan život

U Novoj Pazovi su se susretali ljudi iz Srema, Bosne, Like, Hercegovine i Srbije. Svako je donosio svoje običaje, mentalitet i način života. U početku su tenzije bile česte – starosedeoci nisu uvek prihvatali došljake, a ni došljaci nisu imali razumevanja za domaće.

Prvi demokratski izabrani predsednik MNO, Nikola Šušar, isticao je da je njegov izbor doprineo smirivanju tenzija. Ljudi su i dalje igrali svoja kola – svako svoje – ali je postepeno počeo da se gradi zajednički život.

Težak početak, spora stabilizacija

Mnogi doseljenici teško su se prilagođavali – nekima nije odgovarao vazduh, drugima voda ili hrana. Grejanje na slamu i kukuruzovinu bilo je potpuno novo iskustvo za mnoge. Ipak, vremenom su se prilike stabilizovale.

Nova Pazova je dugo bila primer u radnim akcijama i zajedničkom radu. Međutim, izgradnja aerodroma donela je velike gubitke – oduzimanje zemlje i siromašenje mnogih porodica, koje su bile primorane da posao traže u Zemunu i Beogradu.

I pored svega, ljudi su opstajali. Kako jedan svedok kaže – na posao su odlazili zajedno, a vraćali se pevajući, iako je svako u torbi nosio tek skroman zalogaj.