Kada neko u cvetu mladosti, sa samo 22 godine, postane teški invalid, kao što se dogodilo Stanku Mitroviću, i kada potom pola života provede dokazujući sopstvenu nesreću i boreći se za prava koja mu pripadaju, neminovno se, u trenucima nemoći, zapita šta je to skrivio da ga takva sudbina zadesi tako mladog. Ipak, Stanku život nije bio naklonjen još od najranijeg detinjstva.
Rođen je 27. jula 1937. godine u selu Magašići, kod Bratunca. U strahu od ratnih stradanja, njegov otac Svetozar sklanja porodicu – sinove Nikolu i Stanka i suprugu – u selo Stave kod Valjeva. Po završetku rata, krajem 1944. godine, vraćaju se u rodni kraj, ali tamo Stanka zatiče nova tragedija: pogibija oca Svetozara i brata Nikole, koji je imao svega jedanaest godina. Nedugo zatim umire i sestra. Kao siroče, Stanko nakon oslobođenja, trbuhom za kruhom, stiže u Novu Pazovu.
„Svoju prvu koru hleba zaradio sam kopajući kukuruz na njivama Poljoprivrednog dobra ‘Nova Pazova’, gde su me, kao vrednog radnika, ubrzo primili u stalni radni odnos“, seća se Stanko.
Zahvalan na prilici, radio je neumorno, često i za dvojicu. Nije bilo norme koju nije premašio. Završava traktoristički kurs i stiče zvanje za upravljanje traktorom sa prikolicom. Štedi, spava u štali kod konja, prihvata svaki posao, bez žalbi, samo da postane „svoj čovek“.
Takmičio se sa kolegama ko će više uraditi, dalje skočiti iz mesta ili dalje baciti kamen s ramena. Bio je poznat po snazi i izdržljivosti, često obarao protivnike u rvanju. Zbog toga je bio poštovan i cenjen, a kolege su ga prozvale „Stanko i deset radnika“, jer je mogao da uradi posao za desetoricu, ne mareći za radno vreme ni vremenske uslove.
Ali gde ima sreće, često ima i nesreće. Kobnog 10. jula 1958. godine, u žurbi da se kukuruz što pre utovari i isporuči, Stanko je sa tavana magacina skidao džakove teške i preko 80 kilograma. Okliznuo se, pao i priklještio vratne i kičmene pršljenove. Povreda mu je zauvek promenila život.
Četiri meseca proveo je nepokretan u hladnoj sobi, pre nego što je dospeo u bolnicu. Tada je već bilo kasno da se posledice povrede ublaže. Od tog trenutka počinje njegova dugogodišnja borba za ostvarivanje radnih i socijalnih prava. Uspeo je da dokumentima i lekarskim nalazima dokaže gotovo sve – osim da je bio kvalifikovani radnik sa većom zaradom od one koja mu je kasnije uračunata u penzijski prosek.
„Mnogo toga u mom slučaju nije jasno. Umesto u ortopedsku, poslat sam u neuropsihijatrijsku bolnicu. Poslednji dan na poslu bio mi je 10. jula 1958. godine, a u dokumentima PIO fonda u Sremskoj Mitrovici stoji da sam radio sve do 1964. godine. Penzionisan sam, ali se i dalje borim za prava iz vremena kada sam na radu teško povređen i trajno onesposobljen“, objašnjava Stanko svoj životni put ispunjen mukama.
Ipak, između nesreće i današnjih dana bilo je i lepih trenutaka: zasnivanje porodice, rođenje sina i ćerke, radost unuka, nova kuća, sanirane povrede. Ali sve to pratile su žalbe, nerazumevanje, ponižavanja i nove bolesti.
Uprkos svemu, Stanko Mitrović ostaje uporan, verujući u onu narodnu: pravda jeste spora, ali je dostižna.
