Zelena ravnica i težak rad
Sremska ravnica preliva se zelenilom mladog kukuruza i zlatom zrelog žita. Sunce neumoljivo peče, a u daljini se nad povijenim klasjem lomi vazduh od vreline. Desno od puta koji povezuje Staru i Novu Pazovu, kroz pravilne redove kukuruza polako promiče mali, snažni bosanski konj. Znoj mu se sliva niz bedra i sapi dok vuče plug za ogrtanje kukuruza.
Za plugom žurnim korakom ide koloništa Sima Ranković. Preko vrata su mu prebačene uzde, a mokra, zakrpljena košulja prilepila se uz njegova koščata leđa i ramena. Blagim, ali odlučnim glasom opominje konja:
„Pravo, Vezire! Drži red…“
Sima često rukavom briše znoj sa čela i pažljivo gleda da plug ne zaseče stabljike kukuruza.
Sećanja na staru nepravdu
Na kraju reda zastaje i kaže:
„Vidiš koliki je kukuruz? Raste kao da ga neko vuče. Kad tako raste, milina ga je raditi. Tamo u Bosni nije vredelo raditi. Svoje zemlje nismo imali. Uzimaš pod najam tuđu, ubijaš sebe, porodicu i stoku, a na kraju dobiješ jedva dva kola kukuruza.“
Na trenutak mu se čelo namršti, a guste obrve spoje u sećanju na godine teškog i nepravednog rada.
„Sad, hvala Bogu, radimo svoju zemlju. Sve što skinemo sa nje pripada nama.“
Kratak predah u hladu duda
Na kraju reda okreće plug, ispregne Vezira i veže ga za kola u hladu širokog duda.
„Neka se malo odmori i nahrani. Radimo od jutros, od pet sati.“
Iz zavežljaja vadi hleb, nekoliko glavica mladog luka i parče slanine.
„Sedi da ručamo. Nije bogat ručak, ali je bratski.“
Dok deli hranu, Sima priča o kraju iz kog je došao, o zemlji koja je bila posna i ispucala, o mukama koje su trajale do same prolećne setve.
„Ovde je drugačije. Dobili smo dobru zemlju, velike i čiste kuće. Imam devet članova domaćinstva i svi imamo mesta. Kad skinemo letinu, biće dovoljno i hleba.“
Učenje i zajedništvo
Sima priznaje da ranije nije znao da plugom ogrće kukuruz.
„To sam naučio ovde. Video sam komšiju Savu, Sremca, kako radi. Dok sam ja motikom završio jedan red, on je plugom uradio deset. Zamolio sam ga da mi pozajmi plug. Prvi red je bio loš, ali sad – pogledaj.“
Ponosno gleda u ravne redove kukuruza i s vremena na vreme pogleda ka Veziru.
„Član sam zemljoradničke zadruge. Ima nas oko sto dvadeset. Danas su svi u polju. Žetva pšenice je pred vratima i moramo da žurimo.“
Pogled ka novom životu
Pošto je završio ručak, Sima ustaje.
„Plug sam dobio samo na jedan dan. Moram da uradim što više.“
Ponovo stavlja uzde oko vrata, hvata drške pluga svojim žuljevitim rukama i tiho kaže:
„Hajde, Vezire.“
I tako, rame uz rame sa konjem, ponovo kreće niz redove kukuruza – ka radu, ka zemlji koja je sada njegova i ka novom životu koji tek gradi.
