Jednog od poslednjih dana prve januarske nedelje, u popodnevnim satima, u pazovačkoj kafani „Avala“, upoznao sam jednog neobičnog čoveka. Na glavi je imao kačket po poslednjoj modi, a u sebi, po slobodnoj proceni, oko pola litra alkohola, koji mu je davao rumenilo lepim obrazima i veselu, pripitu govorljivost.
Način na koji smo se upoznali bio je, u najmanju ruku, čudan.
– Ko zna ko je otac Isusu Hristu, na moj račun neka pije i jede koliko može! – govorio je taj čovek, razmećući se pitanjem na koje, činilo se, niko u kafani nije imao odgovor.
U takvu atmosferu ušli smo mladi pesnik Jovan Miljković iz Pazove i ja. Miljković je tog čoveka odranije poznavao i zvanično nas upoznao. Međutim, gotovo pre nego što mi je pružio ruku, upitao me je:
– Znaš li ti ko je otac Isusa Hrista?
Kada sam mu odgovorio onako kako piše u Bibliji, začudio se. Njegovo pitanje tada je, bar za prisutne, prestalo da bude važno.
– Ceo dan pitam, i niko nije znao! – dodao je.
Dok smo sedeli za stolom, taj čovek – koji je sam po sebi bio priča – počeo je da govori o sebi. Deo te ispovesti ostao je zabeležen u ovom zapisu.
KOLONISTA, ČIRAK I VEČITI PUTNIK
– Meni je ime Duja. Prezime mi je Eraković. Tako me zovu, ne znam da li iz milja ili iz inata, ali Duja sam – počeo je. – Rođen sam u Kninu 1941. godine. A kako sam dospeo ovde? Kolonizovan sam.
U školu u Pazovi krenuo sam posle rata. Ne mogu da se pohvalim nekim uspehom.
(Kratak smeh prisutnih, a onda i Dujev, nešto duži.)
– Ali sam zato završio nekoliko zanata i nekoliko političkih škola. Završio sam i nekoliko ljubavnih avantura – nisam oženjen – dodaje ozbiljnije.
Bio sam čirak kod baroknog limara Mite Kritije, koji je sa još nekoliko majstora radio limariju na zgradi Skupštine. Sve do 1968. godine prelazio sam iz ruku u ruke, uvek kao čirak. A znate, možda je gore biti čirak nego imati čir.
PUT PREKO HAMBURGA
Te 1968. godine krenuo sam u Hamburg. Tamo sam zatekao oko hiljadu naših ljudi, logoraša, koji su čekali vize za „obećane zemlje“. Čini mi se da našem čoveku što je zemlja dalje – to mu izgleda bolja.
Radio sam ventilaciju za jednu islandski brodsku kompaniju. Za tri meseca promenio sam trideset brodova i brodića. Video sam ogromnu vodu koju zovu more. Posle sam prešao u brodogradilište „LMG“. Tamo sam radio svega deset dana.
Upoznao sam jednog Srbina iz Kragujevca koji šest meseci nije progovorio ni reč srpski. Kad god bih mu se obratio, srpska reč mu je bila kao doručak.
Dobio sam premeštaj u Lingen. Tamo mi je bilo bolje. Radio sam danonoćno, ali sam i trošio danonoćno – dobro sam zarađivao.
Radio sam sa jednim Nemcem, Šulcom, koji je dva sata objašnjavao strane sveta. Nijedna se nije zvala sreća – sve neki nord, jug i slično.
GAZDA SA HITLEROVOG DVORA
Kasnije sam premešten u Bremen. Na gradilište je dolazio strog inspektor koji je stalno otpuštao naše radnike. U međuvremenu sam savladao elektroniku i upravljanje mašinama, pa me je baš taj inspektor postavio za malog starešinu gradilišta.
Pozvao me je kasnije da radim u njegovoj fabrici „Kafa Hag“. Tu sam stekao zvanje lučkog majstora.
Kad sam tražio stan, preporučili su me porodici Šnakenberg. Gazda se zaprepastio mojim poznavanjem istorije Rajha, jer sam Hitlerove generale nabrajao kao fudbalere. Kad sam došao do Guderijana, viknuo je:
– Das ist mein Kommandant!
Tada mi je ispričao da je bio stražar na Hitlerovom dvoru i da je četiri godine robijao u Engleskoj.
SUSRET SA VILIJEM BRANTOM I LJUBAV NA KVADRAT
Gazda me je poveo na fudbalsku utakmicu čiji je mecena bio gradonačelnik. Sedeo sam u prvom redu i kasnije često razgovarao s njim.
Godine 1971. prisustvovao sam mitingu Socijaldemokratske partije. Govorio je Vili Brant. Hteo sam da mu priđem, ali obezbeđenje nije dozvoljavalo ni korak bliže.
Kasnije sam otišao u Holandiju. Tamo sam upoznao učiteljicu. Ta ljubav nije uspela. Nisam mogao da podnesem život na kvadrat. Imala je kola, stan, sve. Ali me je često u devet uveče ostavljala ispred mog stana i odlazila u drugu avanturu. Izdržao sam mesec i po.
Vratio sam se u Novu Pazovu 1972. godine.
Taman kad je Duja Eraković završio svoju gasterbajtersku priču, prošaranu belim pahuljama snega, u kafanu je ušao sekretar Aktiva.
– I njega sam pitao ko je otac Isusa Hrista – reče Duja – i, zamislite, ni on nije znao.
