Aleksa Šantić (1868–1924) jedan je od najpoznatijih srpskih pesnika sa kraja XIX i početka XX veka. Rođen i ceo život vezan za Mostar, Šantić je bio pesnik koji je u svojim stihovima uspeo da spoji lične emocije, ljubav prema rodnom gradu, kao i bol naroda koji je živeo pod teškim društvenim i istorijskim okolnostima.
Njegova poezija obeležena je snažnim osećajem patriotizma, ljubavi i tuge, ali i verom u život i ljudsku dobrotu. Šantić je pripadao književnom krugu "Zore" i često je sarađivao sa drugim mostarskim intelektualcima i umetnicima tog doba.
Ljubavna i rodoljubiva lirika
Najpoznatiji stihovi Alekse Šantića protkani su osećanjem čežnje, nežnosti i prolaznosti života. Njegove ljubavne pesme, poput „Emina“, „Pretprazničko veče“ ili „Veče na školju“, odišu sevdahom i atmosferom Hercegovine. Inspiraciju je pronalazio u mostarskim sokacima, boemskom životu, ali i u nedostižnim ljubavima koje su ga obeležile.
S druge strane, Šantić je snažno osećao i sudbinu svog naroda. U pesmama „Ostajte ovdje“, „Hljeb“ i mnogim drugim, progovara o težini života pod tuđinskom vlašću, siromaštvu i emigraciji, ali i o prkosu i istrajnosti običnog čoveka.
Značaj i nasleđe
Šantić je bio i društveno aktivan – bavio se kulturnim i prosvetnim radom, uređivao časopise i okupljao mostarsku omladinu oko ideje slobode i zajedništva. Uprkos ličnim teškoćama i bolesti, ostao je posvećen pisanju do kraja života.
Njegove pesme i danas žive, često su opevane u sevdalinkama, a ime Alekse Šantića nosi veliki broj škola, kulturnih ustanova i manifestacija. Mostar, u kojem je proveo gotovo čitav svoj život, sačuvao je uspomenu na njega kao na simbol grada i njegovog duha.